Shumaroom

Kada mi je Tata Hrast dao zadatak da napišem par redova o svojoj priči, pomislio sam:

“ništa lakše, sešću večeras i napisati to za čas!”

Te večeri sam ipak bio umoran, pa sam pomislio “dobro, sutra ću”. 

Prošlo je i to sutra, pa još jedno sutra, pa još..nebrojano “sutra”, a ispred mene je i dalje stajala – prazna hartija.

Nije da nisam hteo, nije da me mrzelo. Nije da nisam pokušavao. Nekoliko puta, pisao pa brisao, pa tražio da mi pošalje primere drugih tekstova ne bih li se time inspirisao. Ali, nije vredelo. Iz nekog razloga sam se vrteo u krug i stajao u mestu.

Onda sam se zapitao: “čoveče, kupio si plac, napravio kuću u prirodi od nule, a ne možeš da napišeš jedan kratak tekst o tome. U čemu je problem??”

Krenuo je unutrašnji monolog i gomila izgovora

• Neće biti savršeno.
• Šta ja da pišem o tome kad nisam idealan primer bega iz grada?
• Imam odgovornost prema budućim čitaocima, i šta ako ih ovo ne motiviše na sličan korak?
• Ili ako ne predstavim sebe u realnom svetlu?
• Šta ja nekom da “solim pamet” kad ni moj život nije sasvim seoski?
• Pogledaj koliko stvari i dalje nisam ostvario.
• Ja ni ne živim seoski život, ovo je samo šminka.
• 5 godina kao živim na selu, a nemam ni jednu kokošku niti zasađen vrt?
• Pogledaj šta su drugi već uradili! Pogledaj samo koliko Milsav već ima životinja na farmi.
• I ko će bre, na kraju krajeva ovo moje uopšte čitati??

DOSTA JE BILO.

Napisaću, pa kako bude!

priznaću da sam perfekcionista, i da previše analiziram stvari. I da me to često parališe da se upustim u akciju. I kazaću kako godinama imam viziju održivog života na selu ali da nisam odmakao dovoljno u tome. Da sam često u nekom limbu i da sve manje verujem sebi.

Spomenuću da sam napravio a-frame kućicu u borovoj šumi s idejom da je rentam i sa tim prihodom kažem zbogom radu u korporacijama.

I da mi je nakon 5 godina ta kućica i dalje biznis. 

Ali ću reći i da je 6 meseci godišnje izdajem sebi i svojoj porodici. I kad smo tu, da šetamo do izvora svaki dan, i da dišemo čist vazduh. Da smo naučili kako da živimo bez elektrodistribucije, da se uspešno snalazimo uz pomoć solarnih panela. Da pravimo kompost, da stvaramo dosta manje smeća nego dok smo u gradu. 

I da, nemamo taj vrt o kome maštam, ali zasadimo svaki put bar 10 glavica luka i 10 krompira. I učimo decu kako da se brinu o njima, da ih zalivaju svako veče, da stvaraju zdrave navike i da od malih nogu skapiraju da hrana ne raste na rafovima mega marketa.

Priznaću i da nemamo koke, ni kravu ni ovcu, ali kupujemo jaja, sir i mleko na komšijskom gazdinstvu, pa barem znamo šta jedemo.

Mogao bih još toliko toga “priznati”, ali sad dok sve ovo čitam shvatam, ovo zapravo nije tako loše! I da ovo moje “malo” i “nesavršeno” nekome deluje ogromno.

A taj neko sam ‘ja iz 2018. godine’ dok sedim u fensi zgradi, zlatnom kavezu na “poslu iz snova”, dok je jedino o čemu sanjam da imam nešto gde mogu makar na 7 dana pobeći iz gradskog ludila.

Danas imam taj kutak. I to na mnogo duže od tih 7 dana. Ali, opet nije dovoljno! 

Opet sanjam. 

Želim više. 

Želim u potpunosti da se preselim na selo.

Želim što manje da zavisim od sistema koji se razboleo i ne pokazuje znake skorijeg oporavka.

Želim veliku baštu, svoje koke, barem jednu kozu, želim da pravim svoju zimnicu..želim da decu učim pravim vrednostima od malih nogu, želim da odrastaju u zdravoj okolini.

Želim da napravim mali brend od divljih plodova, želim da svoju snagu i stečena znanja koristim za građenje toga, a ne robovanju poslovima koji su mi se, uprkos odličnoj zaradi, odavno smučili. 

da, želim mnogo toga, a nisam ni blizu onoga što zamišljam. 

—

Ali to je valjda i poenta. 

Da se trudiš, boriš za ono u šta veruješ. Da napraviš taj mali korak, pa onda sledeći…da budeš strpljiv dok koračaš tim putem. I da budeš zahvalan na onome što već imaš i što si već izgradio. 

Da se prisetiš kako je ovo gde si sad pre samo 7 godina delovalo potpuno nemoguće. 

I da se u skladu s tim raduješ onome što bi moglo slediti u narednih 7 godina. 

Umesto idilične priče o životu u bajkovitoj kolibi među borovima, nadam se da će ovo otvaranje moje duše tamo nekome ko ovo čita pomoći da shvati da nije lud ako se oseća slično, da nije usamljen u svojim maštanjima i da se ohrabri da napravi prvi korak. 

S ljubavlju

Nemanja, Shumaroom.